Неслагање са већином: је л’ нам то треба?

 Ово је интелектуално драго камење.

Говорник: Нећу овог јутра покушавати да се бавим целом темом неслагања са устаљеним друштвеним стањем, то јест разилажења са ставовима већине, или  дисидентства. Уместо тога, предлажем да се с њоме бавим с једне једине тачке гледишта: моје (наравно),… а и да вам притом укажем на нека широко уврежена схватања која сматрам да су скроз погрешна.

Пре свега, савезништво и неслагање, мени се чини да су супротне стране исте ствари. Јер друштво без савезништва је друштво на путу да нестане. Али, додао бих, друштво је на путу да нестане и ако је без капацитета да себе реформише, а предуслов реформи јесте битно разликовање у ставовима.

Савезништво је од апсолутно животне важности. Али такво је и неслагање. За мене, реч савезништво значи посвећеност симболима и организационим структурама. И симболи и структуре су неопходни у сваком друштву. Неслагање, мени се чини, јесте супротна страна тога. Оно показује критички однос према симболима и организационим структурама друштва.

Не сматрам да су било савезништво било неслагање неминовно у вези с верношћу, с лојалношћу заједници. Онај ко се противи ставовима већине може бити одан заједници. И он то обично и јесте. А важи и супротно – особа која је у савезништву с вама може вам бити у суштини неверна.

Мислим да је ово збуњујуће, па ћу покушати да објасним мало више.

Верност – неверност, лојалност – нелојалност: рекао бих да се ове двојности односе на саму заједницу – групу људи који заједно раде за њихов основни начин живота – пре него ли на њене симболе и структуре. А савезништво је нешто површније. Оно никад није циљ само по себи. Савезништво је важно само до степена до којег даје подршку стварима које заједница мора имати, као што су политичка стабилност и безбедност.

Закључак мојег проучавања историје је да заједнице могу проћи безбедно кроз сурову политичку нестабилност, кроз друштвена врења и кроз преокрете. У ствари, неке заједнице су досезале врх политичке и војне моћи управо у време најусталасанијих периода њихове историје. Француска, рецимо. Она никада није доживела више унутрашњег насиља, нестабилности и идеолошких сукоба него у годинама одмах након 1789 – управо онда када је њена војска прегазила све велике европске земље а Наполеон формирао највећи политички домен у Европи након Римског царства.

Али, у деветнаестом веку, савезништво и неслагање су имали нешто другачије значење. Онда смо, по први пут у историји имали политичке заједнице у којима је свако био члан, и сваки субјекат био активан грађанин. Из тог разлога, очекивали смо да свако буде не само веран, већ и савезник.

На срећу, у деветнаестом веку смо такође дозвољавали и несагласје у погледима. Веза између политичког учешћа свих становника, народне војске, и демократије је веома блиска. Али то су институције типичне за деветнаести век. Мислим да ћемо се у будућности вероватно удаљавати од тих ствари. Скоро сигурно ћемо се удаљити од масовне народне армије, и мислим да ћемо се такође удаљавати од демократије. Мислим да ћемо се све више кретати ка стању да очекујемо савезништво од одређених делова становништва, можда прилично великих делова.

Е, сад. У деветнаестом веку, када смо мислили о савезништву, верности и неслагању, људи су били склони да мисле о савезништву, верности и неслагању према држави, према режиму. Савезништво и верност је оно што сте дуговали држави, а неслагање је било претња по режим. Другим речима, несигурност и нестабилност о којима смо бринули су били оне несигурност и нестабилност које могу збацити режим.

Данас, мислим, то више не важи. Не мислим да ће дисидентство или чак нелојалност збацивати режиме. Опасност пре долази од капацитета, коју скоро свака група дисидената има, да се саботирају сложени организацијски и операциони системи кроз које наше друштво функционише. Рецимо, телефонски систем, системи снабдевања струјом и водом. …. Неколицина посвећених одлучних саботера могу створити пуно проблема. Разлог је у томе што смо изградили ове компликоване, међусобно зависне и бирократске организационе структуре које су крајње осетљиве на поремећаје.

Приметите још једну разлику коју овде правим. Неслагање је нешто унутар особе: то су идеје, осећања и односи. Шта особа ради је нешто друго. Узмите као пример урбано насиље. То је акција, нешто што људи раде. Али оно што ме брине код неслагања јесте зашто људи чије се мишљење разликује од већинског прибегавају насиљу. Шта чини људе који су нормално пристојни, уздржани, и с лепим манирима, да одједном букну и бацају каменице, пале службена документа, и уопште се понашају као дивљаци? Шта је узроковало да неслагање доведе до насиља?

Ово насиље, дозволите да поновим, не мора довести до револуције, чак ни до претње по режим. …. Али саботажа и насиље група дисидената могу учинити живот веома тешким по велики део становништва. Другим речима, имамо парадоксалну ситуацију у којој је режим стабилан и снажан, док смо ми, обични људи, несигурни и рањиви. У овом граду, као што знате, многи људи се боје да изађу ноћу у град. Зато су позоришта и биоскопи полупразни, и чак су и ресторани у пословним невољама. А све због беса и очаја који проистичу из друштвених зала, и који су претекли у насиље које ремети нормални живот, а притом нимало не претећи самој политичкој структури.

Ниједно друштво не може да стоји исто. Његове институције морају да се константно прилагођавају и еволуирају, и периодично буду подложаване реформама. Јер, од институција се очекује да задовоље неке потребе, а те потребе се и саме стално мењају. А институције не могу расти и реформирати се осим ако људи чије потребе оне не задовољавају могу да учине да се њихово незадовољство осети у кратком року , осим ако се људи активно не противе стварима каквим јесу. Ако је незадовољство угушено и не даје му се глас, redress, оно расте као водена пара у котлу. Многи људи одмах претпостављају да су незадовољство и захтеви за променама први корак ка – револуцији. Они у томе греше. Моје студије историје показују да револуције не настају из незадовољства. Оне настају због пропуста да се обаве реформе, што води ка механичком слому система. Истина – погрешно вођене реформе које пропуштају да се концентришу на стварне проблеме могу такође довести до друштвеног слома. Али неслагање са преовлађујућим редом, и реформе које произилазе од тога, не воде ка револуцији. Баш супротно: оне нас удаљавају од опасности револуције.

Постоје две врста неслагања с преовлађујућим друштвом, и паралелно постоје и две врсте савезништва. Једно је интелектуално, друго емотивно. Оне су сасвим различите. Велики део наше бриге у скоро време, у влади и у универзитетским насељима, је био са интелектуалном врстом незадовољства и неслагања. Бринемо се о страним идеологијама и револуционарним филозофијама као анархизам. Не мислим да су те дискусије саме по себи губљење времена. Али, мислим да им  је било посвећено  превише времена.

Интелектуално незадовољство и неслагање нису стварни проблем данашњице. Стварни проблем данашњице су емоционално незадовољство и емоционално неслагање.

Те две ствари нису једно исто. Оне чак могу бити супротни полови једна другој. Људски емотивни свет, структуре, вредности, потребе и идеје о којима људи осећају снажно и емотивно, су често сасвим различити од њихове интелектуалне грађе, т.ј. система рационалних идеја. Вредности које људи проповедају и до којих се држе интелектуално, имају мало везе с њиховим основнијим потребама, потребама које могу разбуктати њихове емоције, често да и сами они не знају разлоге због којих су постали узбуђени.

Е сад, акција – оно што људи раде – обично проистиче из њихове емоционалне, пре него њихове интелектуалне грађе, проистиче из њихових снажно осећаних али тек магловито схваћених потреба. Након тога, они само оправдавају оно што су урадили преко појмова одређеног рационалног система, и то зовемо рационализација.

Сада ћу вам нацртати дијаграм на табли овде, о томе како се људско биће може представити. И уместо да кажем да човек има тело и душу, што је дуалистичко мишљење, ја ћу направити тројни прилаз – тело, емоције, и разум. Разум обавља мишљење, па ћу поставити М тамо, за „мишљење“. То је домен идеологије. Емоције су О – Осећања. То је повезано с оним што ја називам погледом на ствари, а то су људски системи вредности, на основу којих они класификују ствари и доживљаје као добре или лоше.

Узгред, ово такође утиче на друге врсте класификација. Видите некога ко се спушта кроз улицу и класификујете ту особу као мушко или женско. То јест, то сте радили раније. Да, смешкате се, али у питању није тричарија. Када људи више не желе да буду очигледно женско или мушко, јасно је да су у то уплетене неке дубоко смештене емоције. Ти људи изражавају ставове у духу пркоса, који је туђ мојој генерацији, али којег не можемо себи допустити да игноришемо, јер повелики део друштва изгледа да скреће у том правцу. Ми ћемо морати да истражујемо шта се крије иза тог чудног понашања, и покушати да одредимо који су ставови и потребе које га узрокују.

Онда, имамо и тело, које нам обезбеђује могућности за акцију.

Прича потиче из идеологије, али акција долази од погледа на ствари. У једном од мојих предавања овде, о Русији и комунистичкој идеологији, бранио сам мој став да оно што руски народ ради јесте у великом делу резултат односа према стварима руског народа, што је дубоко укорењено у њиховој историји, која потиче наравно давно пре 1917. Русија такође има идеологију – марксизам, увезену из Западне Европе. Ова идеологија уопште није прилагођена њиховом погледу на ствари, формираном кроз њихове древне традиције, и који свакако нема везе с карактером и циљевима њихове револуције. Али, пошто су вође те револуције били марксисти, они су морали да то рационализују преко појмова марксистичке идеологије, што је интелектуално било веома тешко, и што је створило много незадовољства чак и међу неким од самих марксиста.

Акција је оно што је битно. Друштво има пуно оправдања да стави кочнице на људска дела. Мислим да такође има пуно право да постави неке рестрикције на говор, јер говор може да узбуди људе и наведе их на неку (штетну) акцију. Али, мислим да друштво нема права да ставља рестрикције на то шта људи мисле или осећају. Из тог разлога, ми се морамо трудити да разумемо људска осећања јер осећања су узрочници акције. Идеoлогија је много мање важна, јер она обично води само до приче, али не и акције.

Људи који се служе најжестокијим речником су ретко када они који чине насиље. Моја је опсервација, посебно код студената, да су они који чине дела насиља по правилу мирни и послушни типови за које не бисте очекивали чак ни да проспу чашу воде током ручка. Они су ти који доводе себе у ситуацију да буду ухапшени због бацања цигли на полицајце или због називања полицијаца фашистичким свињама. Разлог зашто се они понашају на овакав начин, је, верујем, у вези с чињеницом да су уобичајено ненаметљиви и послушни. У одређеној врсти драматичне ситуације, они одједном осете импулс да докажу да су неко, да могу да учине нешто, да могу да учине да их људи примете.

Како људи долазе до те ситуације? Објашњење, чини ми се, мора да лежи у њиховој целој прошлости, њиховом целом искуство до тог тренутка. Ми не можемо ово знати до детаља, наравно. Можемо само да кажемо да оно што особа ради јесте последица свега што јој се десило дотад, посебно док је одрастала.

Али, за наше друштво као целину, мислим да можемо рећи да постоји склоност да се понашаш на основу твојег класног порекла. Дозволите ми да нацртам још један дијаграм овде, да бих показао класну структуру нашег друштва, и врсте емотивних односа који су типични за сваку од тих класа.

Ми смо, да се тако изразим, средњекласно друштво. Преовлађујућа група је средња класа. Њене вредности и идеологија доминирају нашим друштвом. Рекао бих, штавише, да су осећања нашег народа, у највећој мери, средњекласни.

Е сад, шта ја мислим под појмом средња класа, то је цео низ ствари. На пример, људи средње класе имају склоност да мисле о будућности. Спремни су да учине свакојаке врсте уступака и жртава у садашњости, ради замишљене будуће користи. Спремни сте да потрошите десет месеци да студирате овде, јер мислите да ће вам то помоћи у будућности. То називмо преферирањем будућности.

Није да свако преферира будућност. Постоје цели народи код којих тога уопште нема. Већина људи у црној Африци даје преимућство садашњости, има преференцију према садашњости. Они се углавном баве садашњим тренутком. Студенти који протестују против њихових родитеља средње класе то не раде напросто пуштајући дугу косу, облачећи се као девојке, и тако даље, већ и фундаменталније- напуштајући склоност ка будућности и усвајајући преференцију према садашњости. Они живе из тренутка у тренутак у ономе што називамо „егзистенцијалним“ начином живота.

Људи средње класе су изузетно несигурни. Они не траже безбедност кроз развој стабилне, зреле личности, довољно снажне и аутономне да се бори са животним проблемима. Млади људи данас, и уистину све више људи уопште, су склони да усвоје стереотипне обрасце понашања за реаговање у одређеним врстама ситуација на одређеним местима – код куће, на послу, у школи… Као резултат тога, они покушавају да имају својеврсне „улоге,“ који су им као костими, посебна улога или посебан костим за сваку ситуацију. Они могу имати широк асортиман ових улога. И ове улоге могу играти веома вешто. Али њима недостаје јединствена, уједињена, независна личност, која би им омогућила да се самоуверено и спокојно суочавају са проблемима испред њих. Они су из темеља несамоуверени.

У великој мери, наша средња класа је тражила сигурност за себе у материјалним поседима. Ова је чињеница корен потрошачког друштва. Породица средње класе тражи лепу кућу, велики травњак, и пар аутомобила, – све су то видљиви знаци успеха. И кад их добију, они траже више. Они су незаситни. Њихови материјални захтеви се могу ширити до у бесконачност. Завршиш с подрумом, потом изградиш базен, па купиш моторни чамац, па набавиш викендицу да не би морао да виоозиш тамо-онамо. И тако даље, и тако даље.

То је наш начин живота. Многа друштва имају сасвим другачије начине живота. И одређене класе у нашем друштву имају другачије животне стилове. Али, наше друштво је и даље пре свега средња класа. И , оно је постало све више подељено на два сегмента – класичну средњу, и нижу средњу класу. Нижа средња класа, то се назива малограђанима. Ови људи траже безбедност у статусу, и то статусу у друштвеној организацији. Они покушавају да нађу место за себе у организацији која има хиерархију, у којој могу рачунати на аутоматско пењање, тиме што ће успевати да живе довољно дуго до унапређења.

Неки људи и даље мисле да је већина нашег народа састоји од активних, наметљивих, агресивних људи, способних да се ослоне сами на себе и не траже помоћ од никога, посебно не од државе, и да постижу успех као индивидуе у слободном такмичењу једни против других. То је могла бити истина пре сто педесет година. То међутим, није истина данас. Данас нас је много, и све више, у нижој средњој класи, која себе напросто смести у хијерархијској бирократији, у којој је унапређење осигурано простим обезбеђивањем топлине тела и придржавања до правила. Није важно да ли је то у просвети, или великој фирми, или у министарству. Као пример, узмите у обзир чињеницу да су средњошколски учитељи су скоро једногласно против тога да им се плате одређују према радном учинку. Они су плаћени на основу њихових диплома и година проведених на учитељском послу. Или, узмите у обзир професора. Он добије докторат пишући велику дисертацију на сићушну тему, и моли се Богу да никада не сретне било кога ко зна ишта о тој теми. А ако таквог ипак сусретне, они не говоре о њој, они говоре о другим, тричаријским темама, о спорту или времену.

Тако да наше друштво постаје све више и више друштво чиновника на многим нивоима. То су људи који живе ради одласка у пензију, и који налазе сигурност преко њиховог статуса у организацијским структурама. Њима приде, ми још имамо још преостале појединце из старе средње класе који зарађују пуно новца, углавном у предузимачким активностима.

На врху код нас у Америци је такође и још једна мала група: аристократе или људи налик на аристократе. Ово су људи који су успели тако давно, пре генерацију, или две или три – да је њихова позиција у друштву скоро па загарантована. Они се не брину о томе шта људи мисле, нити се брину о њиховој спољашности и шта ће људи рећи кад их виде. Они могу да живе у запуштеној кући, возити стара остарела кола, и носити стару похабану одећу. Елеонор Рузвелт је била једна од њих. Да ли је се сећате? Она никада није бринула о томе шта други мисле, никада није бринула како је обучена, никада није обраћала пажњу на стил. То су вам аристократе. Њихова преференција је преференција према прошлости. Јер њихова постигнућа, или постигнућа њихових породица у прошлости, су извор њихове сигурности. Они су спремни да се баве садашњошћу и будућношћу самоуверено, без осећања да морају нешто доказати себи или другима.

Признајем да гајим симпатије за ову групу, вероватно јер сам стицајем околности био изложен приличном броју њих. У мојој групи на колеџу, на пример, био је један момак по имену Роберт Салтонстал. Свако га је поштовао јер је имао интегритет, јер си на њега могао рачунати, и јер је био несебичан. Аристократе се не брину пуно о себи. Оне не покушавају да оставе утисак на било кога. Често су доброчинитељи, и то искрени тип доброчинитеља. Ако имају новац, они се често брину са уметношћу, друштвеним благостањем, реформама, побољшањима, волонтерским радом. Многи од њих су били велика имена у политици – Рузвелтови, Рокфелерови, Кенедији. Они су на сваки начин потпуна супротност нижој средњој класи, која их, наравно, мрзи из дна душе.

Испод ниже средње класе су физички радници. Они имају преференцију према садашњости. Они се не брину о берзи, уметности или заради на некретнинама, нити о помагању другим људима. Њихов преовлађујући интерес је у гледању спортова. Свака игра фудбалске сезоне, сваки дан и свака ноћ, они су прилепљени за ТВ екран. И они не покушавају да оставе утисак на никога. Не облаче се, и не излазе пуно.

У давним данима, многи од ових радника су били праве занатлије. Служили су као шегрти, научили занат добро, радили су тешко, развили велики понос на свој рад, било као механичари, водоводџије, молери, дрводеље или шта год. Данас, с масовном продукцијом која је полуатоматизована или чак сасвим аутоматизована, ниједан појединачни радник не може бити одређен као главни одговоран за квалитет производа или услуге. Ако предњи точак кола отпадне, ви не можете кривицу приписати ниједном раднику. И обрнуто, ниједан радник не може имати пуно поноса за кола око којих је њихов задатак био тек да им точкови не отпадну. Тако су у скоријим годинама физички радник и његова класа постајали све више и више део ниже средње класе. Они све више имају за циљ да добију статус, вишу плату – и мању одговорност.

Генерално узвеши, малограђани мрзе физичке раднике. Један од разлога је тај што многи од малограђана немају праву статусну сигурност. Службеници у банци и агенти за осигурање, на пример. Људи који су стварно службеници у нижим нивоима немају заштићеност синдиката, а често имају мање приходе од физичких радника. Ја знам за грађевинске раднике који зарађују по 15 до 18 хиљада долара годишње, а не знам ниједног банкарског службеника који зарађује толико.

Данас има и даље још пуно физичких радника који раде једино када су за то расположени. Они не траже пуно новца. Радије би проводили време у пријатностима живота. То је преференција према садашњости. Уместо да постављају со на животни пут њихове деце према пензији, они узимају одмор на пар дана и напросто седе и пију пиво, и причају с комшијама и гледају ТВ.

На самом дну имамо оно то је Маркс назвао лумпенпролетаријат. Марксисти су их мрзели, јер они су били угњетени радни људи који су били сувише глупи да схвате да су угњетени. Они нису имали имало револуционарног духа или самодисциплине. Средња и нижа средња класа су самодисциплиновани – то им морате признати. Не можете имати преференцију према будућности без самодисциплине. Преференција за будућност значи да се због неке будуће користи ви морате суздржавати од задовољавања ваших садашњих склоности. Морате ограничити контакте односе с супругом, јер се бринети шта би било девет месеци касније.

Људи на дну друштва не мисле унапред ни десет недеља, па чак ни девет дана од данас. Ово је култура сиромаштва, у гетоима и руралним страћарама Апалачких планина и југа и југоистока земље. Ова култура укључује и црнце и белце, и Порториканце и Чиканосе, и многе друге етницитете. Ови људи живе у потресеним комшилуцима, потресеним породицама и потресеним културама. Оскар Луис и многи други су их детаљно описивали.

Постоје још две групе: религиозни, и интелектуалци. Е сад, особа која студира или чита књиге или прича „учено“не мора бити и интелектуалац. Интелектуалац је у суштини особа која верује да истина постоји на овом свету, и да је кроз напоре можемо открити. Научник или истраживачки историчар, ко има такво веровање, може припадати овој групи. Ја бих и себе ставио тамо. Ми проучавамо универзум или људску природу или људска друштва, опсервирамо шта се дешава или шта се десило у прошлости, и учимо све више и више о томе зашто се дешава оно што се дешава. Религиозни типови, с друге стране, верују да истина постоји на неком другом свету, не на овом. Штавише, они су прилично сигурни да су је већ сазнали.

Неслагање са преовлаћујућим погледима и стањима се може наћи у свим овим групама, и у свакој је то неслагање различито. Постоје дисиденти међу аристократама. То је један разлог зашто их малограђани мрзе: они смисле да су они комунисти, који троше новац фондација за финансирање субверзивних пројеката и пдоривања америчког начина живота. Људи у нижој средњој класи имају примедбе на свакога и све што се разликује. Свако ко је различит јесте претња. Многи од њих су бели англосаксонски протестанти, али има их и пуно Италијана, Ираца, и других националности. За њих, интелектуалци су опасни; аристократе су опасне; радници су опасни, сиромашни и гетоизовани су опасни. За њих су чак и религиозни људи, као отац Бериган, опасни.

Неслагање које можемо наћи у аристократској класи је неслагање људи који су унутрашње узменемирени због наших друштвених проблема, и који осећају да треба да посвете њихове животе да би их залечили или поправили. Раније, они би могли да побољшају друштво оснујући симфонијски оркестар или универзитет или фондацију за слање црнаца на колеџ. (Данас црнац може ући на Харвард и имати све плаћено чак и ако има много слабије оцене од вашег сина, или мојег сина, који вероватно не би могао ни да уђе тамо, а камоли да му студирање буде плаћено.) Ова група на врху поседује утицај далеко већи од њиховог бројчаног удела у укупном становништву.

Многи религиозни људи су такође у неслагању с преовлађујућим друштвом. Једва да је ико од њих комуниста, или револуционар. Већином су емоционално узнемирени у односу на угњетеност црнаца, или бирократизацију владе, или милитаризацију друштва, или других проблема које сматрају увредљивим у очима Бога. Интелектуалац је неистомишљеник због нешто сличних разлога, осим што се његово неслагање проистиче из његове непосредне бриге за оно што се дешава у свету. Загађење, сиромаштво, рат, и друга зла он осуђује као увредљиве по разум, принцип једнакости, морал, или, у многим случајевима, једноставно по идеал ефикасног и уређеног друштва.

У дијаграм, стављам интелектуалце и религиозне на странама, да би показао да људи могу ући у ове две групе из сваког нивоа сваке класе коју смо поменули. За остале групе, прелажење из једне у другу је обично за једну лествицу према горе или доле, ретко када више од једне лествице.

Међутим, у току је промена. Наше друштво су раније биле мердевине на којима су се људи најчешће пењали према горе. Све више и више, сада идемо према глобалној структури у којој је масовна доминантна нижа средња класа, класа која одређује превлађујуће вредности и организацијске структуре у образовању, управљању, и највећем делу друштва. Нижа средња класа постаје главни резервоар регрута за остале групе у друштву. Чак и према доле, иако је кретање према доле релативно мало.

Како радници постају све више малограђани, и како средња класа бирократа и организационих структура све више владају свим аспектима нашег друштва, наше друштво све више стиче особине ниже средње класе, иако такође расте и култура сиромаштва. Радничка класа не расте. Све више се ствари обављају преко инжењера који седе за конзолама, него са радницима с алатом у рукама. Радници су све мањи сегмент друштва, супротно марксовој прогнози да ће пролетаријат расти све више.

На другим местима сам објашњавао да су многи људи данас фрустрирани јер смо окружени организационим структурама и артефактима. Ј едино малограђани могу наћи сигурност и емоционалну сатисфакцију у организацијској структури, и једино особа средње класе их може наћи у артефактима, стварима које су саздали људи, као што су куће, базени и јахте. Али људска бића која расту су гладна сензација и доживљаја, искустава. Она хоће контакте с другим људима, и то контакте из-тренутка-у-тренутак, интимне контакте. Открио сам, међутим, да у њиховим контактима та интимност у ствари не постоји. Млади људи се дотичу физички, често на скоро ритуалан начин, млади спавају заједно, једу заједно, имају секс заједно. Али ја не видим интимност. Постоји пуно акције, наравно. Али, не много више него у старим данима. Јер, данас има много више приче неголи акције.

Ова група, нижа средња класа, чини ми се да држи кључ будућности. Мислим да ће они вероватно победити све остале друштвене групе и интересе. Ако се то заиста деси, они ће одлучно бранити „наше“ организацијске структуре и продукте нашег садашњег друштва. Грчевито ће се борити за то да се возе својим аутомобилом противећи се ефикаснијем моделу саобраћаја. Они ће бранити друштвени ред и поредак, да би био и остао у највећој мери исти онакав какав јесте, да буде практично окамењен. … У том циљу, ако је потребно, они ће употребити све своје снаге и сва средства на која могу да положе руке. Да „одбране“ систем.

Како ће време пролазити, они ће вероватно стопирати изражавање сваког разликовања у ставовима, било од интелектуалаца, или религиозних типова, или сиромашних, или особа које желе да постану велике вође; било кога.

Универзитети ионако већ постају бирократизовани. Људи који воде Харвард или Фордову фондацију су све више и више као бирократе ниже средње класе. Они не представљају никакву претњу по устаљени поредак, јер су управо спремни да учине све како би одбранили систем онакав какав јесте.

Једну од мојих књига, Трагедија и нада, завршавам с двема речима: инклузивна различитост. Значи цела књига води до тих двеју речи. Чини ми се да су амерички начин живота и традиција западне цивилизације сажети у тој фрази. Последњих година, а можда и од много раније, ова традиција узмиче пред дијаметрално супротним принципом – ексклузивистичком униформношћу – срастањем (coalescing) изузетно једноличних група које искључују све људе који су другачији. Градимо предграђа за људе средње класе да би их такорећи спасли од радника и сиромашних. Такође оснажујемо сегрегацију у образовању.

А сад, зашто се деца и адолесценти буне? Буне се зато што су били одрасли у породицама средње класе са буржоаским вредностима и приоритетима -преференција ка будућности и самодисциплина („не можеш изаћи ноћас, мораш да учиш,“ и сл.), – која захтева постизање успеха… у систему организацијских структура и људских творевина. Они се буне против тих ствари јер млади људи не могу стећи емоционалну сатисфакцију од структура и артефаката. Млади људи траже сатисфакцију кроз контакте међу собом и са природом. Ето зато они и спавају напољу на киши и то у групама. [……]

Разилажење које себе изражава кроз саботаже и насиље долази углавном од деце ових група из средње класе. Сада су се ставили у савез с културом сиромашних, са црнцима, радикалним групама. Да ли су они идеолошки одани? Мислим да нису. Они напросто покушавају да буду другачији од њихових родитеља, да живе из тренутка у тренутак у садашњости. Они одбацују бригу о будућности, не желе да сакупљају ствари, не желе место у естаблишменту.

Разилажење против устаљеног реда и поретка – његових структура, градњи и дела – не мора значити неверност. Али ако то разилажење постане нихилистичко, анархистичко, и деструктивно напросто због неприлагођености емоционалне појединих дисидената, онда може постати опасно, не по режим већ у погледу физичке штете које могу да начине нашим рањивим операционим системима. И у току тога, они могу такође да оштете неке од оних ствари које су им најдраже, као што су шансе за побољшање животних услова најугроженијих у друштву.

– Карол Квигли

крај предавања

“Dissent: Do We Need It?” by Carroll Quigley
August 24, 1970 at The National War College
published in Perspectives in Defense Management (Jan 1971), pp. 21-30