Дугорочни погледи

“Елита, у политичкој и социолошкој науци, јесте мала група људи која контролише диспропорционалну количину новца или политичке моћи.”

– Извор: http://en.wikipedia.org/wiki/Power_elites

“Елита власти најразвијенијих држава савременог индустријског друштва (пример: САД) састављена је у врху од три пирамиде: корпоративна привреда, државна администрација, и војна хијерархија. (Рајт Милс, Елита власти). “

http://sr.wikipedia.org/wiki/Elita

… “Елите моћи” побеђују увек. Увек!

Изванредно је интересантно увидети – како оне то чине?

Преко такозване „Мајке Свих Ратова“: психолошког ратовања.

Путем њега, људи или пропуштају да схвате стварно порекло датог проблема, или чак пропуштају да увиде чињенице проблема, и поред тога што су им испред носа. И народ чак плаћа за ове електронске направе преко којих се обавља психолошко ратовање према сваком појединачном уму, у свакој земљи на свету! Због тога, за елите је психолошко ратовање и добар послован успех. Укупни резултати су за њих – фантастични.

Постоји још једна ствар коју бих хтео да поменем. Била једна конференција прошле (2012) године, и након што се завршила у холу ме неко питао – шта мислим,

– Које је тајно оружје глобалних господара моћи?

Одговорио сам му:

– Види, ти можеш мислити да је то огромна војна снага, … Али војска је контролисана од некога изван војне, и чак изван државне хијерархије.

Ти можеш мислити да је то моћ новца…. Али моћ твог новца веома зависи од тога да ли контролишеш централну банку ове или оне земље.

Али, ако ме питаш, о стварном тајном оружју које имају, – мислим да је то што су ови људи, у свакој од земаља где они живе и раде, образовани и васпитани да мисле дугорочно.

Тако, примера ради, имаш Рокфелера или Ротшилда. И та једна особа зна да може да започне процес, коме……. не само што он неће бити жив да види крајњи резултат, већ ће можда тек његови чукунуци бити први који ће га видети.

Елите моћи мисле заиста, заиста дугорочно.

Ми, који сачињавамо „деведесет и девет процената”, смо образовани и васпитани да мислимо кратко-рочно! Чак и у нашим просперитетним породицама, одрасли нам кажу: треба да стекнемо образовање, удамо се, постанемо неко и нешто у животу (неко битан),… и, знаш, кад имамо око шездесет пет година, можемо се опустити. … И, након неког времена јесте “GAME OVER”: будете мртви.

Међутим, елите моћи знају да је смрт чињеница у домену биологије (а наше аспирације су везане за дешавању у људском друштву]. И елите имају те њихове активности везане за веома дугорочне планове, за чије су остварење потребни векови.

Сама чињеница да смо на рубу подаништва светској влади – је резултат процеса који је вероватно започео пре два-три века, или можда више векова уназад.

И они имају тај капацитет дугорочног планирања, на основу едуковања њихове деце, да мисле и делују с оком упереним према дугом року. …. док нас држе у мраку; с вуном пребаченом преко очију. Вољни смо, и кадри, да мислимо само на кратке стазе.

Ја и ви можемо увиђати ово наше стање. Уосталом, пред носевима нам је. Али већина људи мисли о сасвим другим стварима и ова јој елементарна чињеница чак не пада на памет.

–          Адријан Салбучи (Salbuchi), аргентински аутор, активиста и пословни саветник

Све то горе речено можда лепо изгледа, лепо звучи, aли шта га чини битнијим од лепо цвркутајуће птице? Таква птица прелети крај вас, имајући једва неки контакт с земљом и остављајући једва какав траг у нашим животима. Да би горенавдени превод имао икакав ефекат, морамо размотрити неке његове практичне илустрације, као што су следеће

  • Пре нешто више од двадесетак година, било је код нас лако срести анегдоту о Јапанцу који је, након дуго година, дошао до закључка да основни проблем његове земље лежи у недостатку квалитетне јавне администрације. Из тог разлога је основао школу за државне административце. Упитан, можда на свечаном отварању, када очекује резултате, он је одговорио – за стотину или двеста година. Управо зато треба почети што пре.
  • Разумети умирући Запад, значи избећи да умирање поделимо с њим. … Оно што се дигло са Готиком и што данас умире у тихом шуму компјутера, вероватно је највећа цивилизација која се подигла у историји људског рода. Ми је данас видимо, зависно од личног настројења, или као потрошачки рај, или као гроб, али за њену историју пет пара не дајемо, а баш у тој историји се налазе одговори за не само њену, већ и за нашу будућност. …..                                                                            Снажна религиозност католичког типа, одвојена од источне колевке, формира се самостално и самосвојно        – Милан Миленковић, Западно од раја
  • Пар година након свршетка Тридесетогодишњег рата 1618-1648, у коме је смрт нашла трећина немачког народа, прострујала је кроз народ и узбудила духове песма једног дотадашњег анонимуса. Ево је у целини:

Ах, како пролазан, ах како безначајан
је живот човечанства!
као магла која се одједном појави,
и затим се претвори у ништа…
– Гледајте! Такав је наш живот.

Брзо као хрлеће воде планинске реке,
дани наших живота журе.
Време исчезава, часови јуре,
док се вода раздваја изненада,
док све пропада у бездан.

Радост се претвара у тугу,
лепота пропада као расцвали цвет,
највећа снага слаби,
срећа се мења,
убрзо је готово с чашћу и славом,
учењем и писањима људи,
– укинутим од институције гроба.

Везати своје срце за земаљска богатства
је обмана будаластог света.
Како лако похлепе избијају и хрле пут неба,
како поплаве журе и руше,
све док се све не уједини громогласно у гомилама рушевина.

Највиша слава и величанственост
буду на крају обавијени од ноћи смрти.
Ко себе устоличи као бог
не избегава ни прах ни пепео,
и када му задњи час куцне,
када се врати у колевци земље,
и земаљски узрок његове славе се сруши,
биће потпуно заборављен.

Ах, како су пролазна, ах како безначајна
дела човечанства!
Све, све што видимо
мора пропасти и проћи.
Ко год се плаши Бога, биће заувек.

Михаел Франк (Franck), 1652.

Моју реакцију на текст, због сложености, ментално организујем у три канала:

  • Речи песме пригрљујем као своје; потичу од обичног човека и народа који су прошли кроз ратне трауме отприлике истог трајања и ефекта као и трауме од почетка Првог до краја Другог светског рата кроз које су прошли моји преци.
  • Критичко размишљање о тексту који је инкорпориран у култури протестантизма, тој колевци савременог империјализма.
  • Скептичност према тексту и на основу тога што је инкорпориран у националној култури Немачке, континуирано, систематски злоћудне према националној култури Србије.

Горе речено нам предочава неке од парадокса и ребуса историје. Било би самопоражавајуће претпоставити да знамо њихове одговоре, или да их морамо дати у најскорије време. Али би такође било поражавајуће заборавити их. Нека свако долази до своје истине слично као што шкољка ствара бисер.

 

Advertisements