мисли о крају цивилизације какву познајемо – Џ. Корбет

 

И на пиједесталу, ове речи угледасмо:

„Моје име је Озимандис, цар над царевима;

„Гледајте на моја дела, и очајавајте!

Ништа друго око остатака

Те колосалне олупине. Безграничне и голе

Усамљене пешчане дине протежу се надалеко.

     – Перси Шели “Озимандис” (1817)

У светској поезији не постоји мањак подсетника да време неосетно пролази и да је смрт одмах иза угла.
Али за мене је овај “Озимандис” увек био најупечатљивији и најнезаборавнији. Контраст између речи Рамзеса Другог, уписаних у камену, и његових дела, заувек изгубљених у песку времена, је окупирао моју машту од времена када сам песму прочитао као ђак. Изазива страхопоштовање помисао на чуда некад велике цивилизације која су сведена на избледела слова у празној пустињи.

– Мисли о крају цивилизације за какву знамо, James Corbett, August 20 2016, International Forecaster Weekly

Џејмс Корбет: Тек недавно сам прочитао једну другу песму под истим називом “Озимандис”, написану у исто време а од другог човека. Хорације Смит је био мецена и лични пријатељ Персија Шелија. Године 1817. години, Британски музеј је стекао велики фрагмент статуе фараона Рамзеса Другог (који је у Британском музеју до дан-данас).

Egyptian colossal_bust_of_Ramesses_II,_the_'Younger_Memnon'_(1250_BC)_(Room_4, British Museum)

Прича каже да су поводом тога два пријатеља направила мало такмичење између себе: ко ће написати лепшу, бољу песму на исту тему и са истим насловом.
Резултат?
Шелијева песма је данас позната широм света.
С друге стране, Смитова је још конкретнија у опису нашег дубоког страха од пролазности:

Чудимо се
И неки Ловац може и да изрази чуђење као наше,
Када кроз дивљину,
Где је некад Лондон стајао,
У потери за вуком,
Он наиђе на велики фрагмент, и
Застане да нагађа:
Које је то моћна, али незабележена раса
Некад пребивала на том уништеном месту.

Претпостављам да смо сви ми замишљали како би археолог будућих генерација нашао реликвије и смећа наше цивилизације, и разбијао главу над сврхом неког мобилног телефона или сломљеног телевизора. Или, можебити тајанствено дуговечног Мекдоналдсовог “хамбургера” који би и даље опстајао у оригиналном паковању.
Такве мисли су вероватно посебно актуелне у овом тренутку светско-историјских промена.

Наша dis-ease (болест-немир) не долази од вртоглавице коју осећамо када виримо над економском провалијом, иако је она велика ……

И наша болест-немир не долази од трансформације политичког пејзажа у последњих неколико година, иако је и то битно. ….

Дубоки разлог немира нису ни друштвено-културна превирања, која су нас довела до бурног лета и миграционе кризе, која мучи нас тако. Као што сам истицао у протеклих годину дана, примена технике “завади па владај”, сусед против суседа, почиње да раскида наше друштво. Распламсавањем навијачких страсти, могућност грађанског рата и метафорички и буквално постаје све вероватнија.

Ни један од ових забрињавајућих трендова није оно што нас наводи да мислимо на крај доминације Америке и крај ове цивилизацијске ере. Оно што нас заиста забрињава је што се сви ови проблеми спајају ка једном (лажном) решењу: рату.

Рат, како нам кажу, може да реши економске проблеме једне земље.

Наравно, то је лаж.

Ако се неком дућану разбије излог и власник дућана плати стаклара, и излог буде замењен, рекло би се да је то довело повећању привредне размене, и у крајњој линији повећању бруто националног производа. У суштини, резултат је смањење укупне количине богатства. Оно што се платило за излог је одузимање од других страна живота.

Иако је идеја о економски корисном рату погрешна, она је популарна. И, за многе људе је охрабрујућа.

Рат је, како нам кажу, то је одговор на политички “ћорсокак”, на који су људи научени да се жале. Рат ће ујединити нацију.

Рат је, наведени смо да верујемо, једини начин да се реше наше друштвене и културне разлике. Јаки и витални ће победити слабе, дегенерисане и наметнути своје стандарде на друштво ….

И тако, као по команди, бубњеви рата почињу да ударају све гласније и гласније. Формирају се борбене линије. Људи се теше мишљу да је то само трик, као и што је био случај током Хладног рата. Можда и јесте тако. Али, остају сумње.

Наравно, ми знамо да рат – није одговор. Знамо, да у том правцу чека једино уништавање. Не само уништење безброј невиних живота, већ и уништење наше цивилизације. И крај живота за каквог смо знали. ….

За нас, који смо на дну пирамиде утицаја, све то изгледа, као да се то дешава далеко. Као да се ради о сенкама на зиду пећине, које се могу гледати, али никада се не могу променити.

Неки се држе за крхку наду да ће археолози будућности откопати угљенисане остатке кола испод нуклеарних рушевинама Њујорка, и из тога извући лекције које су могли већ научити из поеме Озимандис.

А ја? Ја видим утеху у могућности да робови савремених Озимандиса одбију да служе, у масовном броју.

Уграбите тренутак, пријатељи моји, пре но што он уграби вас.

Шта долази?

Сваки дан нам приређује неку нову, чудну ситуацију за наше размишљање……

Погледајте огољени начин на који покушавају да угурају Хилари у Белу кућу. Погледајте како они сахрањују на и-мејл скандал и скандал Клинтонове фондације. Погледајте како дискредитују Трампа за сваку реч коју човек каже. Ово је рат каквог никада раније нисмо видели.

Све се то ради у волумену каквог НИКО није раније видео.

Они разворошат: важно је да се дискредитује Трамп.

Када је много моћних људи у паници, знате да су владари из сенке у стању агитације. Они знају да би се истинска истрага о Клинтоновој фондацији проширила на стотине, ако не хиљаде моћних људи широм света. Сунчани зраци би ушли у мрачне просторе. Сакривени скелети би били откривени. Главе би летеле. Важне главе.

Нешто се примиче. Не знам шта. Можете га готово осетити. Од овог тренутка, па до фебруара, мислим да постоји шанса да наступи веома значајан догађај. Али, који? Да НАТО иницира рат са Русијом? Сада, када је Кина инволвирана у Сирији, да се нешто деси тамо, и увуче нас у рат са Кином и Русијом? Да се деси грешка на неком војном „тесту“ у Јужном Кинеском мору и започне ратни сукоб тамо? Да ли ће неко покушати да убије Трампа? Да ли ће за Хилари бити утврђено да је здравствено неспособна да буде председник? Да ли ће глобална тржишта пропасти и створити хаос? Могу да набрајам даље и даље. Али, ако сте заиста искрени са самим собом, и ви то осећате.

Ја сам пре неки дан поставио неким познаницима занимљиво питање. Шта ће се десити ако Хилари буде изабрана, али у периоду између новембра и њене инаугурације њен медицински тим изађе у јавност са обавештењем да она има мождани угрушак те не може поднети притисак председничког посла? Шта би се онда десило? Технички, она неће бити Председник, јер није била положила заклетву. Они не могу назначити њеног заменика за председника, јер ни није био инаугуриран. Шта би се десило? Нико од мојих познаника не зна. Такво нешто се није десило никада раније.

Обама би имао прилику да каже “Стоп! У временима неизвесности, председник има право да остане на својој функцији”. Могло би тако да буде. Такође је чињеница да, ако би ушли у врући рат са Русијом, закон омогућава да постојећи председник остане председник. Можда је зато НАТО гурнуо оружје на врата на корак Русије, изазивајући је у стилу “А шта ћеш сада да урадиш?”

Алтернативни медији су пре неколико дана полудели, када се испоставило да је Обама потписао неколико уредби које се односе на државни Трезор (министарство финансија САД). Уредбе одређују ред наслеђивања функција у Одељењу Трезора. Ово се може наћи на сајту Беле куће:

https://www.whitehouse.gov/the-press-office/2016/08/12/executive-order-providing-order-succession-within-department-treasury

Овај део је оно што је важно…

Овлашћењем, датом мени као Председнику Уставом и законима Сједињених Америчких Држава, укључујући и закона о реформи радних места 1998. године, са изменама и допунама, 5 У. С. С. 3345 и сл. (“закон”), овде се налаже следеће:

Члан 1. У складу са одредбама одељка 3. овог наређења, званичници наведени у члану 2, у одређеном редоследу, су дужни да обављају функције и послове министра финансија (секретар) у току било ког периода, када су и секретар и заменик секретара Трезора САД, умрли, поднели оставку, или су из других разлога у немогућности да обављају функције и послове секретара.

Члан 2. Редослед наследника

(а) под секретара трезора, у реду, у коме су морали да узме заклетву као што су службеника;

(б) главни правни Саветник Одељења за трезор;

) заменик заменика секретара трезора и ових помоћника секретара трезора, именује Председник уз сагласност Сената, у редоследу у коме су морали да узму заклетву; и

(д) следећих службеника одељења за финансије, у датом редоследу:

(1) начелник штаба;
(
2) помоћник секретара о питањима управљања;
(3
) финансијски помоћник секретара;
(
4) комесар унутрашњих прихода, служба унутрашњих прихода;
(
5) комесар, Биро фискалне службе
(
6) заменик вође пореске евиденције услуге, Биро фискалне службе; и
(
7) комесар за плате и инвестиције, одељење за пореске службе.

Обратите пажњу на речи “умро, поднео оставку или не може да обавља функције….”

Шта то може да значи? Зашто овај Lame Duck, млитави, никакав Председник, који не одваја време са терена за голф да би посетио људе пострадале од урагана, сада одваја време да потпише Извршну Одлуку о томе ко ће бити извршилац дужности ако министар финансија и његов заменик дају оставку или умру?

Добро питање, зар не? Посебно у светлу чињенице да је шестог маја ове године Обама потписао декрет о спровођењу помагања транзиције са једног на другог председника…..

https://www.whitehouse.gov/the-press-office/2016/05/06/executive-order-facilitation-presidential-transition

Дакле, још једном питам… Шта ово треба да нам говори? Правила за ову транзицију су већ постојала. Зашто је сада о томе донета посебна Извршна Одлука? Зашто нова правила за наслеђивање позиције министра финансија? Да ли ова акта имају у обзир неку врсту великог догађаја који је пред нама?

Не знам. Знам да је фонд Хилари Клинтон је био схема “плати па играј” неким веома познатим људима. Знам и да је хаковање поште Демократа показало у свој величанствености да су избори били намештени за Хилари. Такође знам да је Трамп пореметио њихове фине лепе преваре, и они ће му узвратити. Чврсто и прљаво.

Како прогностичар тржишта, као неко ко покушава да повеже конце и од добијених резултата стекне представу о целини, ја не волим да грешим. Али овај пут ја очајнички желим да грешим. Не желим рат, не желим да се деси неки  “велики догађај“, јер ствари које могу да се десе ће утицати на сваког.

Можда сам само параноичан? Ваљда је и то могуће.
Али, морате признати, са свим овим хакирањима, са ратним добошима, са разоткривањем Хилариног здравља, са покушајем великих медија да прикажу Трампа  као будалу и дискредитују сваки његов покрет, док истовремено покушавају да изазову расне немире, са овим чудним уредбама, са иранским новцем за “откуп” итд, итд, итд…. постоји много конаца који се повезују.

Зато ми се чини добра идеја кренути у неке припреме за не дај Боже. И у смислу припреме од несрећа као што је ураган, и у финансијском. Мислим да ћемо да причамо мало о томе у среду. Јер, ако је некад било време да се буде припреман за нешто ванредно, то је следећих три до седам месеци.

Останите у току.

.

култура критике у Јапану

Колико је важна тема економије, још важнија је, могуће, тема општег односа човека према животу и свету, те међуљудским односима. Ево приче о таквим односима у Јапану у упоређењу са односима у земљи где је списатељица одрасла, у САД.

http://www.3quarksdaily.com/3quarksdaily/2016/02/public-shaming-and-the-disposable-society.html

Paintings by Bui Huu Hung (lacquer on wood) 1

Buin Huu Hung, Vietnam

Одломак :

Након две деценије у Јапану, ово је било невероватно шокантна, и, да будем искрена, заиста неукусна и непријатна промена у нашем друштву …… Ловљења вештица, јавна посрамљивања и линчеви су стварно ружни. Изгледа да је то постао начин на који ми доколичимо. … Како се десило да постанемо тако немилосрдни? ……..

Сећате ли се сцене у Бертолучијевом филму „Последњи кинески цар“ када је Пу Ји присиљен да у недоглед пише хансеи-бун 反省 文 (есеје покајања за прошла недела)… За Кину не знам, али у Јапану се с писањем тих есеја почиње од тренутка када дете научи да пише. И то иде без самооптуживања. Сваки хансеи се увек концентрише на дело — не на особу. Занимљиво је то. У основи, деца имају задатак да пишу шта је било недело, и зашто је било неприхватљиво. Никада се ниједна грешка не пребацује особи, већ се пре свега ради у нади да ће се понашање побољшати преко причања о неделу, с пажњом на контекст у коме се оно десило.

Праксу хансеи бун настављају и одрасли, током целог њиховог активног живота.

Узгред буди речено, мајке имају 反省 (састанке за дискутовање недела) након буквално сваког друштвеног догађаја. Ти састанци су за мене катастрофа, јер ја не видим те ситне погрешке. Обично се осмехнем и кажем: “Зар није било баш добро??”, на шта никада нико не реагује. Уместо тога, други иступају да укажу на све оне погрешке које ја никада не бих ни приметила …. Грешке се, без изузетка, помињу и расправљају у пасивном времену, тако да све протиче без помињања починилаца. На крају, ми, као група, обећавамо себи да ћемо следећег пута деловати боље.

То је нешто што сам одувек волела у јапанском образовању конфучијанског стила – идеју да је свако способан за лично побољшање, и да едукација треба бити окренута ка делима и процесима. Преступе треба решавати кроз процес, зависно од околности. ….. Веровати да је неко способан за враћање ка добру, и побољшање, значи показати поштовање према његовој урођеног људској вредности.

— Leanne Ogasawara, 08. Feb. 2016

(http://www.3quarksdaily.com/3quarksdaily/2016/02/public-shaming-and-the-disposable-society.html)