учење: беспотребност знања

.

In 1818, Joseph Jacotot, a lecturer in French literature at the University of Louvain, had an intellectual adventure.

1818, Жозеф Жакотот, предавач француске литературе на универзитету у Лувену, је доживео интелектуалну авантуру.

A long and eventful career should have made him immune to surprises

Дуга каријера пуна доживљаја га је требала учинити имуним на изненађења.

He had celebrated his nineteenth birthday in 1789.

Он је прославио је 19. рођендан године 1789.

He was at that time teaching rhetoric at Dijon and preparing for a career in law.

Он је у то време предавао реторику у Дижону и припремао се за каријеру у праву.

In 1792, he served as an artilleryman in the Republican armies.

1792, служио је као артиљерац у аpмији републиканаца.

Then he worked successively as instructor for the Bureau Of Gunpowder, secretary to the minister of war, and substitute for the director of the Ecole Polytechnique.

Онда је радио заредом као инструктор за Биро за барут, секретар министра за рат, и заменик директора Политехничке школе.

When he returned to Dijon, he taught analysis, ideology, ancient languages, pure mathematics, and law.

Када се вратио у Дижону, прeдавао је анализу, идеологију, древне језике, чисту матерматику  и право.

In March 1815 …… he became a deputy ….

Марта 1815 ….. постао је скупштински посланик ….

The return of the Bourbons forced him into exile

Повратак династије Бурбона га је приморао на егзил

And by the generosity of the King оf Netherlands he obtained a position as a professor at half-pay.

И путем великодушности краља Холандије, добио је позицију професора на упола плате.

Joseph Jacotot was acquainted with the laws of hospitality ,

Жозеф Жакотот је био упознат са законима гостољубивости,

and counted on spending some calm days in Louvain.

и рачунао је да проведе неке мирне дане у Лувену.

Chance decided differently.

Судбина је одредила другачије.

The unassuming lecturer’s lessons were, in fact, highly appreciated by his students.

Лекције скромног предавача су биле, у ствари, високо цењене од стране његових студената.

Among those who wanted to avail themselves of him were a good number of students who did not speak French

Међу онима који су хтели да се окористе њиме је био добар број оних који нису говорили (разумели) француски.

But Joseph Jacotot knew no Flemish.

Али Жозеф Жакотот није знао фламански .

There was thus no language in which he could teach them what they sought from him.

Зато није било језика којим би их могао учити оно што су од њега тражили.

Yet he wanted to respond to their wishes.

Ипак, он је хтео да одговори на њихове жеље.

To do so, a minimal link of a thing in common had to be established between himself and them.

Да би то урадио, минимална веза нечега заједничког је морала да буде успостављена између њих и њега.

At that time, a bilingual edition of Telemaque was being published in Brussels.

У то време је изашло двојезично издање (романа) Телемах у Бриселy.

He had the book delivered to the students and asked them, through an interpreter, to learn the french text with the help of the translation

Он је учинио да књига буде расподељена студентима, и затражио је од њих, преко тумача, да уче француски текст уз помоћ превода.

When they made it through the first half of the book, he had them repeat what they had learned over and over,

Када су студенти прошли први део књиге, он се побринуо да они понављају оно што су научили изнова и изнова.

and then told them to read through the rest of the book until they could recite it.

И онда им је рекао да читају кроз остатак књиге све док га буду могли рецитовати.

This was a fortunate solution, but it was also a philosophical experiment in the style of the ones performed during the Age of Enlightenment.

Ово је било срећно решење, али је било такође филозофски експеримент у стилу оних који су били извођени у Доба Просветитељства.

And Joseph Jacotot, in 1818, remained a man of the preceding century.

И Жозеф Жакотот је у 1818 и даље био човек претходног века.

But the experiment exceeded his expectations.

Али експеримент је премашио његова очекивања.

He asked the students who had prepared as instructed to write in French what they thought about what they had read.

Он је затражио од студената који су се припремили како им је рекао да напишу на француском шта они мисле о ономе што су прочитали.

He expected horrendous barbarisms, or maybe a complete inability to perform.

Он је очекивао ужасне варваризме, или потпуну неспособност да се изведе било шта.

How could these young people, deprived of explanation, understand and resolve the difficulties of a language entirely new to them?

Како би могли ови млади људи, лишени објашњавања, разумели и разрешили тешкоће језика који је за њих потпуно нов ?

And how surprised he was to discover that the students, left to themselves, managed this difficult step as well as many French could have done!

И колико је био изненађен када је открио да су студенти, остављени сами себи, успели у овом тешком кораку исто толико добро колико би успели и многи Французи !

Was wanting all that was necessary for doing?

Да ли је воља била једино потребна за чињење ?

Were all men virtually capable of understanding what others had done and understood?

Дали су сви људи практично способни да разумеју оно што су други људи учинили и разумели?

Such was the revolution …. …..

Таква је била револуција ….. …..

– Jacques Ranciere, 1991

Advertisements

мисли о крају цивилизације какву познајемо – Џ. Корбет

 

И на пиједесталу, ове речи угледасмо:

„Моје име је Озимандис, цар над царевима;

„Гледајте на моја дела, и очајавајте!

Ништа друго око остатака

Те колосалне олупине. Безграничне и голе

Усамљене пешчане дине протежу се надалеко.

     – Перси Шели “Озимандис” (1817)

У светској поезији не постоји мањак подсетника да време неосетно пролази и да је смрт одмах иза угла.
Али за мене је овај “Озимандис” увек био најупечатљивији и најнезаборавнији. Контраст између речи Рамзеса Другог, уписаних у камену, и његових дела, заувек изгубљених у песку времена, је окупирао моју машту од времена када сам песму прочитао као ђак. Изазива страхопоштовање помисао на чуда некад велике цивилизације која су сведена на избледела слова у празној пустињи.

– Мисли о крају цивилизације за какву знамо, James Corbett, August 20 2016, International Forecaster Weekly

Џејмс Корбет: Тек недавно сам прочитао једну другу песму под истим називом “Озимандис”, написану у исто време а од другог човека. Хорације Смит је био мецена и лични пријатељ Персија Шелија. Године 1817. години, Британски музеј је стекао велики фрагмент статуе фараона Рамзеса Другог (који је у Британском музеју до дан-данас).

Egyptian colossal_bust_of_Ramesses_II,_the_'Younger_Memnon'_(1250_BC)_(Room_4, British Museum)

Прича каже да су поводом тога два пријатеља направила мало такмичење између себе: ко ће написати лепшу, бољу песму на исту тему и са истим насловом.
Резултат?
Шелијева песма је данас позната широм света.
С друге стране, Смитова је још конкретнија у опису нашег дубоког страха од пролазности:

Чудимо се
И неки Ловац може и да изрази чуђење као наше,
Када кроз дивљину,
Где је некад Лондон стајао,
У потери за вуком,
Он наиђе на велики фрагмент, и
Застане да нагађа:
Које је то моћна, али незабележена раса
Некад пребивала на том уништеном месту.

Претпостављам да смо сви ми замишљали како би археолог будућих генерација нашао реликвије и смећа наше цивилизације, и разбијао главу над сврхом неког мобилног телефона или сломљеног телевизора. Или, можебити тајанствено дуговечног Мекдоналдсовог “хамбургера” који би и даље опстајао у оригиналном паковању.
Такве мисли су вероватно посебно актуелне у овом тренутку светско-историјских промена.

Наша dis-ease (болест-немир) не долази од вртоглавице коју осећамо када виримо над економском провалијом, иако је она велика ……

И наша болест-немир не долази од трансформације политичког пејзажа у последњих неколико година, иако је и то битно. ….

Дубоки разлог немира нису ни друштвено-културна превирања, која су нас довела до бурног лета и миграционе кризе, која мучи нас тако. Као што сам истицао у протеклих годину дана, примена технике “завади па владај”, сусед против суседа, почиње да раскида наше друштво. Распламсавањем навијачких страсти, могућност грађанског рата и метафорички и буквално постаје све вероватнија.

Ни један од ових забрињавајућих трендова није оно што нас наводи да мислимо на крај доминације Америке и крај ове цивилизацијске ере. Оно што нас заиста забрињава је што се сви ови проблеми спајају ка једном (лажном) решењу: рату.

Рат, како нам кажу, може да реши економске проблеме једне земље.

Наравно, то је лаж.

Ако се неком дућану разбије излог и власник дућана плати стаклара, и излог буде замењен, рекло би се да је то довело повећању привредне размене, и у крајњој линији повећању бруто националног производа. У суштини, резултат је смањење укупне количине богатства. Оно што се платило за излог је одузимање од других страна живота.

Иако је идеја о економски корисном рату погрешна, она је популарна. И, за многе људе је охрабрујућа.

Рат је, како нам кажу, то је одговор на политички “ћорсокак”, на који су људи научени да се жале. Рат ће ујединити нацију.

Рат је, наведени смо да верујемо, једини начин да се реше наше друштвене и културне разлике. Јаки и витални ће победити слабе, дегенерисане и наметнути своје стандарде на друштво ….

И тако, као по команди, бубњеви рата почињу да ударају све гласније и гласније. Формирају се борбене линије. Људи се теше мишљу да је то само трик, као и што је био случај током Хладног рата. Можда и јесте тако. Али, остају сумње.

Наравно, ми знамо да рат – није одговор. Знамо, да у том правцу чека једино уништавање. Не само уништење безброј невиних живота, већ и уништење наше цивилизације. И крај живота за каквог смо знали. ….

За нас, који смо на дну пирамиде утицаја, све то изгледа, као да се то дешава далеко. Као да се ради о сенкама на зиду пећине, које се могу гледати, али никада се не могу променити.

Неки се држе за крхку наду да ће археолози будућности откопати угљенисане остатке кола испод нуклеарних рушевинама Њујорка, и из тога извући лекције које су могли већ научити из поеме Озимандис.

А ја? Ја видим утеху у могућности да робови савремених Озимандиса одбију да служе, у масовном броју.

Уграбите тренутак, пријатељи моји, пре но што он уграби вас.

Шта долази?

Сваки дан нам приређује неку нову, чудну ситуацију за наше размишљање……

Погледајте огољени начин на који покушавају да угурају Хилари у Белу кућу. Погледајте како они сахрањују на и-мејл скандал и скандал Клинтонове фондације. Погледајте како дискредитују Трампа за сваку реч коју човек каже. Ово је рат каквог никада раније нисмо видели.

Све се то ради у волумену каквог НИКО није раније видео.

Они разворошат: важно је да се дискредитује Трамп.

Када је много моћних људи у паници, знате да су владари из сенке у стању агитације. Они знају да би се истинска истрага о Клинтоновој фондацији проширила на стотине, ако не хиљаде моћних људи широм света. Сунчани зраци би ушли у мрачне просторе. Сакривени скелети би били откривени. Главе би летеле. Важне главе.

Нешто се примиче. Не знам шта. Можете га готово осетити. Од овог тренутка, па до фебруара, мислим да постоји шанса да наступи веома значајан догађај. Али, који? Да НАТО иницира рат са Русијом? Сада, када је Кина инволвирана у Сирији, да се нешто деси тамо, и увуче нас у рат са Кином и Русијом? Да се деси грешка на неком војном „тесту“ у Јужном Кинеском мору и започне ратни сукоб тамо? Да ли ће неко покушати да убије Трампа? Да ли ће за Хилари бити утврђено да је здравствено неспособна да буде председник? Да ли ће глобална тржишта пропасти и створити хаос? Могу да набрајам даље и даље. Али, ако сте заиста искрени са самим собом, и ви то осећате.

Ја сам пре неки дан поставио неким познаницима занимљиво питање. Шта ће се десити ако Хилари буде изабрана, али у периоду између новембра и њене инаугурације њен медицински тим изађе у јавност са обавештењем да она има мождани угрушак те не може поднети притисак председничког посла? Шта би се онда десило? Технички, она неће бити Председник, јер није била положила заклетву. Они не могу назначити њеног заменика за председника, јер ни није био инаугуриран. Шта би се десило? Нико од мојих познаника не зна. Такво нешто се није десило никада раније.

Обама би имао прилику да каже “Стоп! У временима неизвесности, председник има право да остане на својој функцији”. Могло би тако да буде. Такође је чињеница да, ако би ушли у врући рат са Русијом, закон омогућава да постојећи председник остане председник. Можда је зато НАТО гурнуо оружје на врата на корак Русије, изазивајући је у стилу “А шта ћеш сада да урадиш?”

Алтернативни медији су пре неколико дана полудели, када се испоставило да је Обама потписао неколико уредби које се односе на државни Трезор (министарство финансија САД). Уредбе одређују ред наслеђивања функција у Одељењу Трезора. Ово се може наћи на сајту Беле куће:

https://www.whitehouse.gov/the-press-office/2016/08/12/executive-order-providing-order-succession-within-department-treasury

Овај део је оно што је важно…

Овлашћењем, датом мени као Председнику Уставом и законима Сједињених Америчких Држава, укључујући и закона о реформи радних места 1998. године, са изменама и допунама, 5 У. С. С. 3345 и сл. (“закон”), овде се налаже следеће:

Члан 1. У складу са одредбама одељка 3. овог наређења, званичници наведени у члану 2, у одређеном редоследу, су дужни да обављају функције и послове министра финансија (секретар) у току било ког периода, када су и секретар и заменик секретара Трезора САД, умрли, поднели оставку, или су из других разлога у немогућности да обављају функције и послове секретара.

Члан 2. Редослед наследника

(а) под секретара трезора, у реду, у коме су морали да узме заклетву као што су службеника;

(б) главни правни Саветник Одељења за трезор;

) заменик заменика секретара трезора и ових помоћника секретара трезора, именује Председник уз сагласност Сената, у редоследу у коме су морали да узму заклетву; и

(д) следећих службеника одељења за финансије, у датом редоследу:

(1) начелник штаба;
(
2) помоћник секретара о питањима управљања;
(3
) финансијски помоћник секретара;
(
4) комесар унутрашњих прихода, служба унутрашњих прихода;
(
5) комесар, Биро фискалне службе
(
6) заменик вође пореске евиденције услуге, Биро фискалне службе; и
(
7) комесар за плате и инвестиције, одељење за пореске службе.

Обратите пажњу на речи “умро, поднео оставку или не може да обавља функције….”

Шта то може да значи? Зашто овај Lame Duck, млитави, никакав Председник, који не одваја време са терена за голф да би посетио људе пострадале од урагана, сада одваја време да потпише Извршну Одлуку о томе ко ће бити извршилац дужности ако министар финансија и његов заменик дају оставку или умру?

Добро питање, зар не? Посебно у светлу чињенице да је шестог маја ове године Обама потписао декрет о спровођењу помагања транзиције са једног на другог председника…..

https://www.whitehouse.gov/the-press-office/2016/05/06/executive-order-facilitation-presidential-transition

Дакле, још једном питам… Шта ово треба да нам говори? Правила за ову транзицију су већ постојала. Зашто је сада о томе донета посебна Извршна Одлука? Зашто нова правила за наслеђивање позиције министра финансија? Да ли ова акта имају у обзир неку врсту великог догађаја који је пред нама?

Не знам. Знам да је фонд Хилари Клинтон је био схема “плати па играј” неким веома познатим људима. Знам и да је хаковање поште Демократа показало у свој величанствености да су избори били намештени за Хилари. Такође знам да је Трамп пореметио њихове фине лепе преваре, и они ће му узвратити. Чврсто и прљаво.

Како прогностичар тржишта, као неко ко покушава да повеже конце и од добијених резултата стекне представу о целини, ја не волим да грешим. Али овај пут ја очајнички желим да грешим. Не желим рат, не желим да се деси неки  “велики догађај“, јер ствари које могу да се десе ће утицати на сваког.

Можда сам само параноичан? Ваљда је и то могуће.
Али, морате признати, са свим овим хакирањима, са ратним добошима, са разоткривањем Хилариног здравља, са покушајем великих медија да прикажу Трампа  као будалу и дискредитују сваки његов покрет, док истовремено покушавају да изазову расне немире, са овим чудним уредбама, са иранским новцем за “откуп” итд, итд, итд…. постоји много конаца који се повезују.

Зато ми се чини добра идеја кренути у неке припреме за не дај Боже. И у смислу припреме од несрећа као што је ураган, и у финансијском. Мислим да ћемо да причамо мало о томе у среду. Јер, ако је некад било време да се буде припреман за нешто ванредно, то је следећих три до седам месеци.

Останите у току.

.