susedstvo i sebstvo

.

Život u Norveškoj: Obracanje bivsim Jugoslovenima

Sustina je da svaka zemlja za sebe funkcionise , ali da mi moramo biti zajednica ….

.

Moj odgovor:

Predlažem da se Srbi i Hrvati ujedine onda kada se Srbi ujedine između sebe.

Da bi se narod ujedinio, prvo se porodice i prijatelji moraju međusobno organizovati.

Čak nam i to fali. Ljudi se samo sastaju na slavama da bi se jelo, pilo, pevalo, pričalo o provodima i slično. Ljudi su bez zanimanja za organizovanje da bi sami zaštitili njihove interese  pravno, na radnom mestu, da bi sarađivali čak i u okviru šire porodice ili komšiluka. Ne može se početi razgovor o politici koji se neće završiti u svađi.

Dalje, zemlje zapadne Evrope i Amerike su u krizi i propadanju. U SAD/USA putevi, cela infrastruktura propada do stepena kakav je kod nas, zbog odsustva solidarnosti. Skandinavija se u tom pogledu drži. Drži se, jer, eto, otkriva se, jer su preuzeli ideje od nas i poboljšavaju ih, kultivišu ih. Kao što je to uradio Branko Horvat u njegovoj knjizi ABC jugoslavenskog socijalizma (1989), dostupna onlajn, gde jasno ukazuje šta je kod nas bilo krivo, i daje blueprint model za bolju verziju Jugoslavije. Rekoh, dostupna je na internetu.

Treće, “zemlje zapadne Evrope i Amerike su u zajednici sa bratskim zemljama.” U međunarodnim odnosima teško da ima bratstva. Janis Varufakis lepo daje ekspoziciju kako u EU nema ni “d” od demokratije. … I dodaje, kao i ti, Vaso, da je ujedinjenost i medjunarodna saradnja sa svima u regionu neophodna, čak i da bi svako sačuvao ono što već ima. Saradnja je neophodna i sa poslednjom vukojebinom. Ako je ona u Evropi, nju ni bogati, moćni i napredni NE mogu zaobilaziti.

Rekao sam već puno. Ako hoćete, uzmite uzmete pauzu u čitanju, dok ja  napišem još malo 🙂

Mentalitet i ratne rane NISU sprečile da se od 1945. ujedinimo.

Neko će reći,

“Režim. Titov režim nije dozvoljavao, držao je sve pod kontrolom!”

A je l’ režim držao, ili makar mogao jedno veče da drži našeg čoveka kakav jeste pod nadzorom i kontrolom.

Mrzi taj čovek susede suprotne vere, mrzi režim,  i sačeka noć … da u sokaku pretuče suseda. Ili da mu polomi ogradu. Da noću ispiše grafite protiv režima ili susednog naroda. Da vandalizuje. Pravi sabotaže. Spaja se sa stranim tajnim službama.

Izostalo je to. Nigde, skoro niti jedne priče o ičemu takvom… u periodu od 1945. do 1965. Kada su rane bile bile najveće i najbolnije. Kada je slaba školovanost bila sveprisutna pojava. Kada je ekonomska beda pravila narod pogodnim za “radikalizovanje,” sejanje mržnje kroz međusobne optužbe.

Umesto toga, slušao sam o entuzijazmu i radnim akcijama. Zahtevali su ih upravo mladi ljudi.

Ako smo osuđeni na propadanje zbog našeg prokletog mentaliteta, kako to da je taj mentalitet zakazao da nas upropasti i dovede do rasprodaje zemlje od 1945 do 1965.

Onda, šta nas je 1970-ih i 80-ih razjedinilo? … Ključna imena: 1. Dolanc: agent CIA, dokazan, tvrde obaveštajci. 2. Kardelj: agent slovenačke nezavisnosti, vidi se po samim njegovim rečima. 3. Skoro svako na vrhu nakon 1974. …

I naravno, svakodnevno mi sami sebe otudjujemo i ranjavamo se površnim filozofiranjem i pogrešnim ponašanjem.

U odgovoru: Život u Norveškoj 14 hours ago
Druze ti si ovo napisao vrlo ispravno i cinjenicno.Vidis ja sam godinama analizirao,zasto je kod nas sve tako a kad sednes u avion nakon 3 sata susta suprotnost.Jos nisam cuo nijednog politicara do sada da je pomenuo promene od obdanista. Znamo o kakvom psiho sazrevanju dolazi do 6 ,7god zivota kod deteta.Ja sam do tancina izanalizirao sta ovde rade sa decom do tog doba,prakticno u tom periodu naprave osnov za drzavni sistem….To je veoma vazan snimak na temu obrazovanja koji ce svakako biti na videlu. Pozdrav Vasa.

Jelena Beočanin 2 days ago: (…) istinita priča. Otišao seljak iz sela kod Čačka u Prvi svetski rat (mobilisan). Borio se četiri godine i, srećom, preživeo. Posle rata (1918) vratio se kući, nastavio sa zemljoradnjom. Prođe godinu dana i trebalo je zbog neke formalnosti da ode u mesnu zajednicu. Dođe on tamo (znao je da čita), pogleda dokument koji treba da potpiše, kad… piše: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Šok!!! Pita on onog zaposlenog: “Šta je ovo?” Ovaj kaže: “Pa to ti je naša nova država.” Ovaj zbunjen. “Ja sam mislio da smo pobedili u ratu, ja sam se borio za Srbiju…”

Moj odgovor: Srbija za koju se taj seljak borio je uoči Balkanskih ratova imala prosečan životan vek muškaraca 50 godina, a žena 40! “1900. godine na hiljadu muškaraca dolazile su samo 752 žene. Lekari su postavljali pitanje o čemu se tu radi. Prvi razlog,  apsolutno jedinstven za Srbiju, nema ga nigde uključujući i Bugarsku u tom trenutku, jeste da su muškarci u Srbiji, kao nigde na svetu, živeli 10 godina duže od žena. Muškarci su prosečno živeli 50,93 godine, a žene 40,6 godina. … Dužina života razvedenih žena, one su prosečno živele 35 godina. Najčešće su to bile samohrane majke…. Podaci za srpsko selo su govorili da je na 831 smrt muškarca dolazilo 1.270 smrti žena. .. “

To je ta ta Srbija, za koju se taj seljak iz vaše priče borio! To je Srbija koju je ovekovečio Domanović.

Ta Srbija, muških šovinista i pseudo-imperijalnih mafijaša je i proizvela kriminalce kao Pašića koji su izdali i Kraljevinu Srbiju i Kraljevinu SHS. …

Pa da, ali Srbija je uvek bila siromašna zemlja, nije bilo novca za socijalnu brigu’. Međutim, na to postoji vrlo moćan odgovor, – dodaje istoričar Dubravka Stojanović – a taj odgovor je pitanje prioriteta: kada pogledamo budžet možemo vrlo lako da vidimo šta je ključna odluka, a to su Balkanski ratovi.

Seljak iz vaše priče je bio u ratu, u kome je nezavisna Srbija izgubila *dvaput* više ljudi nego u Drugom svetskom ratu. 1,7 milion žrtava u Drugom svetskom ratu koju smo učili u školi je naprosto lažna, bez veze fantastično preuveličana brojka, to je Srbin u emigraciji Bogoljub Kočović odavno utvrdio, i to se slaže sa modernom istoriоgrafijom.

Srbija je na izlasku iz Jugoslavije bila dovoljno snažna i bogata da je godinama opstajala pod najvećim sankcijama, sa najvećim izdajama, i u ratu.

Toliko je Kraljevina Srbija bila dobra po Srbe, a Jugoslavija kobna po Srbe.

.

Advertisements

учинити власт одговорном

Кратки текст пејзаж могућих путева завршио сам речима: “… сврха овог коментара није да покаже ка светлости неког претпостављеног правог излаза“. Тек сам се сада, неколико дана касније, сетио да ја у ствари такву светлост видим. На њу сам већ указао у полу-приватном домену.

Овде ћу попричати о њој јавно.

Првобитно сам о могућности коју видим писао Јанису Варуфакису у специфичном контексту, у тексту на овом линку.

Изложио бих поново моју визију другим речима.

Илустрација:

  • Када су парламент и влада земље донели одлуку о рату и миру која се потпуно косила са погледима народа, након масовних протеста који су се показали јаловим, а усред нервозних дискусија које су се одигравале на сваком кораку, један необично бистар инжењер је поменуо:
    Држава се може спречити у извршењу своје одлуке, одлуке која се коси са ставом јавности. За то је довољно да, приближно трећина становништва у исто време укључи све електричне уређаје у својим домовима. То би колапсирало енергетски систем земље, и стопирало активности криминалне државе. Притом, ризици по материјалну безбедност људи и ствари, створени овим колапсом, су лако сводљиви на свакодневни ниво.

Паметнима међу паметнима, то је већ довољан основ за размишљање, и приближавање важним закључцима.

Илустрација илуструје овај приступ:

  • Популација обструише криминалну власт користећи у ту сврху технолошке, инфраструктурне системе земље, који су већ присутни око нас, и уз бригу да се трошкови обструисања држе на минимуму.

Он је само могући делић слагалице за преузимање контроле народа над државом. У остале делове спадају
о брига за спречавање владавине руље, насиља већине над мањином,
о преузимање контроле од стране друге криминалне врхушке,
о обезбеђивање нових препрека обављању колонијалних активности власти,
о спремање за последице које је тешко са сигурношћу предвидети.

У технолошком погледу, ради се о крајње опортунистичком односу према свим расположивим технологијама да би се
а) спречило гушење људског духа, и
б) спречило гушење система јавних услуга које пружа, или једино може пружати држава.

Директан повод за писање овог чланка су ми били ови редови, на странама тзв. Народног фронта, narodni-front.org.rs … :
.
Програм ”Народног фронта” није скуп фраза, апстракција, флоскула, списак лепих жеља, формалност, икебана… [Оно што у чему] се разликујемо од осталих политичких организација је наглашавање истинске демократије у којој грађани, коришћењем технологија галопирајуће информатичке револуције, директно врше власт, контролишу и смењују своје представнике и партиципирају у јавним делатностимаhttp://narodni-front.org.rs/nasa-vizija/

Из овога остаје нејасно да ли се та контрола и мењање могу већ извести сада, или тек ако представнике које желите контролисати електронски изгласају допуштење за ту контролу променом Устава. Ако се ради о овом другом, и ако је то мало вероватно као што изгледа, приступ који сам навео је изгледа као неопходна карика за постизање ваших циљева.

Притом скрежем пажњу на његов реализам. У друштвеном погледу народног отпора, ради се о базирању на менталитет и расположење становништва онаквима какви јесу:

Могућност да се масовним кликањем на електричне апарате, или сличном потезу какав би идиот могао да уради, контролисала држава, дивно концентрише свест и ум људског бића да он себе образује – социјално и техничко-технолошки – како да њу спроведе.

Док други пројекти тзв. демократије зависе од добре воље, овај зависи од пакости: пакости према људима на врху хијерархије моћи. Док се други позивају на свест појединца, овај се позива на инстинкт масе. Док други траже излазак на протесте, и веома изувијане путеве до утицаја, мој тражи здраву памет, сналажљивост и похлепу.

Све те особине га чине изванредно реалистичним.

И ако се иницијална идеја – колапсирање енергетског система да би се зауставила влада – анализом неког стручњака покаже да је лоша, слабо продуктивна, и тако даље, она је савршена у кључном смислу. Кључни смисао је да човек сусретнут са таквом идејом осети ,мирис крви‘, мирис врхунске моћи, који га нагони га да тражи начине да ту моћ стекне. Ако је тако, … Коначно долази крај тренутној друштвеној устајалости. Точак историје се новом снагом покреће.

Сада ћу направити неколико корака уназад да бих скицирао ширу слику.

Историјски контекст управо реченог:

Остваривање друштвених интереса произилази, по обрнутом реду важности, из:
3) колективно успостављених погледа на свет.
2) моћи у финансијском домену
1) борбене моћи у сукобима
Задњих век и по историје су били сведок поступног умањења моћи оружаних и финансијских моћи ширих, народних популација наспрам оружаних снага државе. Тај тренд изгледа незаустављив. Директна његова последица је губитак одговорности државе према становништву. Из губитка одговорности државе произилази широко отварање врата уништавању предуслова за опстанак ичега здравог и врлог у свету у будућности.
Флексибилном приступу овом проблему, видимо да моћ државе и даље може претрпети удар, физичким средствима која се могу назвати НЕконвенционално оружје.
Пут опстанка цивилизације, ако га има, је у хладноратовском одмеравању снага између државе с једне стране, и људи који изражавају свој дух с друге. На дужи рок, сукоб ће попримати облике Хладног рата: технолошку трку: трку у овладавању методама, триковима; сарадњу у захлађеним односима; играње двоструких игара; сурове обрачуне; пребеге. Методе и средства у том сукобу ће се мењати. Међуљудски сукоби ће задржати њихову беспоштедну жестину и неморалност. Ти саставни елементи су безопасни по процес унутар-националног хладног рата.

У чињеници да моја визија укључује злобу, интриге и сукобе између сународника, у свој њиховој подмуклости, је вероватно најбољи залог њене функционалности.

Лењину је социјализам био једнак електрификацији + совјетима. Наш сутрашњи социјализам може бити једнак повременој де-електрификацији плус оним друштвеним облицима који ће је, уз ниске ризике, омогућавати. У једначини снага, ти друштвени облици су Х којег треба одредити.

Њихово одређивање и градња у будућности ће бити релаксииранији него досад. Преокрет у односу оружане надмоћи између Русије и Запада који је био обзнањен у четвртак 1. марта је умањио борбену моћ колонијалних снага у односу на поробљена становништва. Конкретно, он
(i) је елиминисао опасност од иоле већег рата код нас.
(ii) ће умањити притиске, уцене и утицај Запада на сваком нивоу друштвене хијерархије
(ii) пружа могућност већем развоју отпора криминално-државном савезу.
То сугерише да је време за више понашања на основу личног, моралног интегритета, без обзира на материјалне претње и притиске које трпимо.

Пре него што ставим тачку на ову тему, можебити да ће бити више користи него штете од још неколико (пет) тачака у сврху појашњавања:

  1. За оне незадовољне мојим млаким односом према принципима демократије и једнакости:
    .
    Животан интерес једног народа је много боље служен државом која је народу пре свега одговорна, у односу на државу која инсистира да је „демократска“, тј. од народа вођена. У ери у којој пишем ове редове, демократски представници народа у скоро сваком крају света саучествују у велеиздајама: у издајама националних интереса њихове земље. Од постанка демократије, изборна обећања се редовно крше, и то независно од степена “цивилизованости”: Френклин Рузвелт и Вудро Вилсон су били изабрани на платформама мира по сваку цену: они су увукли њихову изоловану земљу у највеће ратове. Темељни принципи унутрашњег и међународног поретка се руше без ичије одговорности на високом нивоу – у тзв. развијеним демократијама. Исти они који крше обећања дата гласачком телу, буду поново изабирани да владају од тог истог гласачког тела, у тим истим старим, тзв. развијеним демократијама. За бића која су мања од богова не могу ни замислити, то је највећи и најубедљивији доказ – да је изборна демократија апсолутно импотентна да произведе државну одговорност.
  2. За оне који су још зачуђени мојим концентрисањем на бојну моћ:
    .
    [W]hile politics consists of much more than weapons, the nature, organization, and control of weapons is the most significant of the numerous factors that determine what happens in political life.
    – Carroll Quigley, Tragedy and Hope, 74
    .
  3. Онима који се надају друштвеној комуникацији на вишем, уређенијем, и достојанственијем нивоу:
    .
    Sustained disruption can create the circumstances wherein [basic] criticism can be received. It’s the only thing that ever does.
    (http://activistteacher.blogspot.com/2011/02/just-trying-to-attract-attention.html)
    Ако неко зна сценарио у коме је злоупотреба скоро апсолутне моћи безбедносних органа искључена путем културних образаца,  желео бих да о томе јавно проговори.
    .
  4. Онима који су се мрштили на мој изражен цинизам према схватању ,добар народ-зла власт’, као и онима који су скептични према потенцијалној снази народа:
    .
    Even in a society where it looks as if all power is in the hands of the government — let’s say, Soviet Russia — still eighty percent, at least, of human behavior in Russia is controlled by internalized controls which were socialized in them by the way they were treated from the moment that they were born. And as a result, they have come to accept certain things which allow the Russian state to act as if it can do anything, when it obviously can’t.
    http://www.carrollquigley.net/Lectures/The-State-of-Individuals-AD-1776-1976.htm
    .
  5. Очекујем да ће се неки људи сетити Гандијевих метода тзв. пасивног отпора, грађанске непослушности, и журно хтети да примете:
    “Ништа ту ново није речено! То је већ познато, … Гандијевска грађанска непослушност!”
    Мој одговор:
    Прво, кога брига за оригиналност. Беспотребно је на њу икада циљати. Та тема је сасвим безначајна и само смета.
    Оно што је битно пронаћи јесте *инспирација* у овој жабокречини.
    Осим тога, веза са Гандијевим приступом ми је одбојна, из следећих разлога:
    По свему што ми је познато, Гандијев приступ је био јалов. Британци су самостално одлучили да напусте Индију. Све што је Ганди урадио, имало је скроман утицај на однос моћи између домаћег становништва и колонијалне владе.
    2. Ганди је био изразито анти-технолошки настројен. Помињати Гандија у контексту технолошки писмене субверзије у модерном друштву доприноси забуни.
    3. Име Ганди асоцира на патетичан, безуслован пацифизам. То је пацифизам против којег се и сам Ганди произносио.